MENU
Advertisements


OKIĆ - GRAD
1871.
Ivan Trnski (Rača kraj Bjelovara 1819 - Zagreb 1910)

Nit uz gusle javorove
Tamburice nit uz glas
Slavnim taj se grad nezove,
Neuznosi Okić nas;
Nema u njem priče,
Da se srdca tiče.

Tko je ondje gospodovo,
Tko mu bio mili gost,
Je li liepo po rod snova
U nebo si gradeć most,
O mogućtvu, česti
Nema pripoviesti.

Neznaš, je li ondje vlado
Pravednički red i mir,
Vlastelinče je li mlado
Proslavilo slavni pir,
Da I' mu vlastelinka
Hrabra rodi sinka.

Neznaš, je li ta vlastela
Krvavila igda mač,
Il je radom raj si sniela,
Gdje sad raste gusti drač;
Nit joj s dobra čina
Pjesma hvali sina.

Zidina je ondje pusta -
Pod zidinom gdjegdje grob,
Vražja sila davno susta,
Uz silnika spava rob,
Noćju uzduž stiena
Mune kadšto sjena!

Što tu noćnu sjenu goni
Ruševina oko tieh,
Da li morda suze roni
I za kakvi težki grieh,
Toga doznat nije moći,
To je tajna crne noći.

Da li vriedna kog Hrvata
Obilazi duša tu
I namaknut rodu zlata
Želi, gramzi jaki duh,
Ni za takve nade
Onud se neznade.

Samo slava vinske loze
Proslavila Okić - grad,
Mjesto sreće, mjesto groze
Cvate rodan vinograd,
Po vinca si krasu
Okić je na glasu!

S toga zveka zvonkih čaša
Slobodi mi vilin tap,
Od negdašnjih velikaša
Okićka nam mila kap,
S nje se gladi brada
Oko Okić-grada.

S toga čašu dižem sada:
Okić-gradu bila čast,
Povrh rodnih vinograda
Nek mu traje pusta vlast,
Domaćom vještinom
Slavan bio vinom!

OKIĆKE VRANE
1835.
Ljudevit Farkaš - Vukotinović (Zagreb 1813 - 1893)

Zarosila zora,
Zabelila gora
Ptice pevaju.
Junak ide z rata
Gledat' otca, brata
I svu ljubu milenu.

"Zemljico ti mila,
Ka si me rodila,
Naj me ztužiti!
Kaži mi baš pravo:
Jel' vse doma zdravo,
Če l'me mila ljubiti?"

"Odkad sem u boju,
Čuvam ljubav moju
Vemu v persima.
Sablja kad je sekla
Kerv potokom tekla,
Ti si bila misel ma."

Dalki su oblaki,
A visoki jaki
Zidi Okića;
Jata vran tam peva,
Gorku viku zleva
Da se glasi dolica.

Reči vam zabegle,
Krila strele vsegle!
Jel' me čujete?
Aj vi čeme ptice,
Hude žalostnice,
vi mi serdce plašite!

Slijedi više od pedesetak stihova i tužni završetak koji u originalu glasi:

Junak sze preverne
Do zemlyicze czerne,
Padne v drage lesz;
Salozt ga je vbila,
Dragoj pridrusila,
Golub perhne do nebesz.

OKIĆU, MOJ KRAJU MILI
1973.
Branka Kelečić

Nemrem te se nagledeti
Okiću moj kraju mili,
vsakim danom vse si lepši,
i ja se tebi vse više divim.

Rad te ima vsaki čovek
Hrvatske i kraja vsega.
Vsaka brazda mu je draga
i vsaki kamen s tega brega.

Nigdar nem nikam otišel,
Okiću moj kraju mili,
i kosti svoje bum tebi ostavil,
samo mi večno ostaj i živi.

NA OKIĆ - GRADU
1895.
Branimir Livadić - Wiesner

Moje grudi vriju na toj hridi ...
Ni u zraku ni na zemlji pravo;
- Kano diete majčin vrat bieli -
Po visini oblačine grlim.

A nada mnom stari jastreb reži
Kune vise, koji ljude dižu...
- Iz nizine nek me glede,
Nek se dive!
Ljudsko oko varaju visine.

OPSADA OKIĆ - GRADA
1905.
Dragan Gubarov

Zbor zborila Okićka gospoda
Zbor zborila tiho jadovala:
"Kako dalje braćo i gospodo
Da se brani ova kula mala?
Tri prođoše ljeta teška, tužna,
Što se brani kula od Turaka,
I ni otkud pomoći nam mile.
I dok izba bila kule svaka
Puna žita, - držale nas sile
A sad eto ponestalo hrane,
Sada izba prazna stoji svaka.
Jošte ima dvaest i pet mjera.
A što to je za nas Bog i vjera!
Gladni kako da se ljudi brane?"
To slušala iz planine vila,
Slušala je' vako besjedila:
"Pust vam govor, jadovanje bilo.
Gdje Vam pamet, a gdje srce milo?
Žalovanje pamet vašu smelo,
I ne znate pomoći si sada.
Na stran suze, na stran gorkost jada
Već vi šijte vreću za to žito,
U nju vrzte preostalo što je,
I niz zide spustite to svito."
Reče vila, ne stade ju tada,
A gospoda prihvate se rada
Šiju vreću, u nju žito meću,
Pa ju spuste niza čvrste zide.
Al to Turci iz čadora vide
Baš zborili što da rade sade,
Jer im Okić tisuć zada jada.
Mnogo pade pod njime junaka,
Krvca mnoga pod njime se proli,
Al on nestrt prkosi im svime
Muke teške zadaje svim doli.
A sad uz to prođe treće ljeto,
Još se koči, ne predaje eto. -
Skoče Turci, vreću dočekaju,
Pa ju nose pod čadore paši.
Misle Turci u njoj pismo naći,
Po kojem se Okićanci daju.

Ali eto čuda golemoga,
U njoj ne bje pisma željenoga.
Jer kad Turci vreću razvezali,
U njoj žito samo nahađali.
"Jao braćo!" paša Turčin zbori,
"Ovih gladom Turčin ne umori.
Jer imadu žita, hrane dosti.
Još i nama spuštaju iz grada
Priuštaju nama tako jada.
A mi ovdje da gubimo vrijeme?
I u ludo ginemo za raju?
Pod Okićem ostavimo kosti?
Nikad braćo, vratimo se kući"
Reče paša, vojska pjevajući
Dignula se ispod Okić-grada,
Ko da Okić junački savlada.
Hvala Bogu odlanu Okiću
Na slobodi uteklom ko ptiću
Tako bilo, sad se spominjalo,
Pod Okićem što se događalo.

SINDA
1891.
Božidar Kukuljević - Sakcinski

Gle, kako s Okićke vrleti
U ravan kleti Mongol leti:
Na konje već se vinut žudi -
Al iznenada kmetskih ljudi
Kod Drežnika se sila sjati
I nemilo ga stade klati:
Junački, gle, Žitkovići,
Gorostasni Holetići
I Fabeki s Vernićima
Glave sjeku Mongolima!
Svu gamad kmeti poubiše ...
Ni vođa Šejban već ne diše:
S Kalinovice Fabijan
Upakleni ga progna stan!

Po dolu klici radostni se viju:
"Pobjedili smo!" -vrele suze liju
S veselja veljeg biedni ti kmetovi,
A klik im nose u Okić vjetrovi,
Sa vitezovi gdje se ljubi Ivan
I kliče: "Braćo! to bje danak divan!
Oj, slava Bogu sred nebeskog dvora,
Oj, slava tebi, grade sred tih gora.
I vjernoj ljubi tvojoj: toj klisuri!
Odrvali ste prekrasno se buri
Što skršit pregla u svome nas jaru,
Oj, slava vama, vitezi, i hvala
Na necuvenom junačtvu i žaru -
U rodu slava vaša vjekovala!"

OKIĆKI GRB
1993.
(povodom 800. obljetnice prvog spominjanja Okića)
Josip Prudeus

Zdavna su grb svoj imali krali
biškupi, gradi, knezovi dični,
vitezi, grofi, purgeri, meštri,
mudri, bedaki, hudi, pravični.

Saki po svojem grbe iscifral
Del: križe, rože, tope i mače,
srčeka, strele, krunu i žezlo,
lave i zmaje, tice i kače.

Naš grb v sredini svoj Okić ima.
Na vrhu kula vre sto let hin.
Z desne i leve dve cirkve bele:
Marija Okićka, sveti Martin.

Okolo nima puški ni sabli,
z Okića Hrvat tim se ne kiti.
Pod modrim plaštem Marije Majke
črlene črešnje, trs plemeniti.

Grb jednostaven, i mi smo taki,
nami su cirkve dika i znamen.
Kak čera, denes, vu veke vekov,
Okić božji i hrvatski. Amen.

POPEVKA JE ČIST NEKAJ DRUGEGA
1993.
(povodom 800. obljetnice prvog spominjanja Okića)
Josip Prudeus

Dva župnika okićanska
kaj na faram maju brigu,
zeli su si srcu rada
o Okiću delat knigu.

Vuz krštenja i prošćenja,
vuz venčanja i sprevode,
veronauk, pak prodika...
odlučili tiskat knigu
o Okiću. Kak se šika!

Lepi povod temu našli;
ponose se s pukom ž njime:
osamstoto leto teče
otkako je vu povesti
zapisano Okić ime!

To je v redu! kapa dole!
Tak delaju pravi ljudi
kaj svoj narod i kraj vole.

Ipak, nekaj zameravam
župnikima. Onak stiha:
gde su mene samo našli
da vu knigu denem stiha(?)
Poleg tulko dičnih pera,
našli mene stihoklepca
narodih se ne v Okiću,
v Sanoboru ispod Tepca.

I kaj sada? Kaj ja morem
o okićkem pisat raju,
kad o temu mnogi bolše
i pravično preveč znaju?

Kaj je tu je. Župnik Pavel
onak z duše pripoveda,
pol zapamtim, pol zapišem
sve lepote. Red do reda.

Puno tega lepeg slušam,
pak vu verse složit kušam.
S tulko lepeg me je "šopal"
(potle bu me nekće špotal
kaj sam zabil, krivo rekeL..)
Ne bum, morti, zato v pekel?

Sveti Martin pod Okićem
kemu krivo, kemu pravo
Selo malo, ali staro!
Narod složan. puk pobožan:
Hode v cirkve rada k meši,
i na spoved gda gdo zgreši.

Decu krste verskim žarom,
venčaju se pred oltarom...
Veli Pavel: se rad dela,
a najvekša želja jedna:
bar krstitke sakeg tedna!
Na jen sprevod kad bi bilo
tri vu zipku. Mami v krilo.
Župnik Jura takaj veli -
krstitka ga praf veseli!
Župnik Pavel sad predahnul
Ja si grlo z vinum splahnul,
i posluhnul teče priča
Župančića od Okića!

Župnik Jura, z maleg prsta
mam iscica povest celu
i o fari, i o selu.
Se najlepše. A najlepše
kad tisuće vemog sveta,
na prošćenje, Gospa Sveta,
sakeg leta sim privleče
od Zagreba do Krašića,
z autom, peške... Divna priča.

Župnik rada i orgulja!
pri tem jen ga problem žulja:
nikak nemre v isto vreme
na oltaru Mašu pevat
i s koruša otpopevat(!?)

Puno zeznah. Polek seg,
kak se zdavna zrušil breg.
Celo selo, hiže, cesta...
kak su bili, tak ih nesta.
Grdo. Hudo, veli Jura.
Ja kupicu. Druga tura.

Sad pak Pavel zakotura.
Kakti prvo me podseti
da v popevku sikak deti
kak je Martin župa mala
dala cirkvi Kardinala!
Starejši spominju radi
kak je Francek, župnik mladi
z biciklinom, ili peške,
vu godine one teške,
od Martina do Galgova,
od Konščice, čez Molvice...
Bogu služil i svem puku,
sakem rad odpiral ruku.
Malo imal, rad daruval
Bil je kratko. Denes svatko
vu Martinu, zakaj kriti,
župnika se teg spominje,
kaj je denes Uzoriti!

Na čast Crkve u Hrvata
od Krašića prek Okića
put je Franje Kuharića.

To, to sikak, veli Jura.
Ni ti of kraj mačji kašalj.
Okićanci, slavna grana
imali su velikana!!!
Velikih ljudi. Znanstvenika.
Rodoljuba. Uglednika.
Kulke oba stali nizat
nisem mogel pol zapisat.
Kakti drobne grličice
of kraj kinče kapelice.
Se skup sedam tu ih ima,
od Podgrađa do Kufrina.
Naj zabiti Livadića,
skladbu "Vrane sa Okića"!
Pak Pavelu misel blesne:
pozabiti pjesnik ne sme
okićke črlene črešnje!
Erdodye, slavnu lozu
i vinovu k temu lozu.

Pak na amenu: Pavel, Jura...
Celi roman. Treća tura.
(mislim vina, Okić fina)

Ni to niš, od sega tega
kaj su Okić nafalili,
nakinčili, podičili.

Se skup denut vu popevku?
To ni možno spametnejšem.
Pol da hitim sa Okića,
pol da zrežem desno, levo
još bi preveč preostalo.
Kaj popevka? To je črevo.
Nis pravični. A kaj? Šteta.
Okić treba sto poeta!!!

Kaj je, tu je. Pak su drugi,
otem semu i još više
denuli u Okić-knigu,
gde črno na belem piše
se kaj lepo, se kaj vredno
v ovem bilo i je kraju.
Napisali Okićljupci
Kaj kraj ovaj rad imaju.

A ja pak na kraju krajev
Pavelu i Juri falim.
Naj oproste. Prosim. Žalim.
Mam sem rekel na početku
kak bum se to del v popevku!

Na odlasku iz Martina,
ober sega još i tega:
mam vuz farof vrt zoološki:
jeden pesek, dva pauna,
bele koze, pure, race,
dva-tri zajca, pet kokoški!

<